Dunja domaće slatko

Dunja domaće slatkoSlatko  je tradicionalno jelo od voća koje se osim u zemljama Balkana može pronaći i u tradicionalnim kuhinjama Grčke i Turske. Pretpostavlja se da je izvorno nastalo na području Perzije.Obično se priprema sa šećerom, mada neki smatraju da se pravo slatko kuha u pekmezu od voća ili povrća. Može se pripremati od bilo koje vrste voća, a najsličnije je kandiranom (ušećerenom) voću.Nije poznato da li su poslastice svoj atribut slatkog dobile po ovom jelu ili je pak proces bio obrnut. Sama riječ slatko danas je sinonim za nešto lijepo, malo i izuzetno ukusno.Sam postupak pripreme ove delicije je relativno jednostavan, jer se radi o postupku ukuhavanja voća u šećernom sirupu. Ali, ipak, potrebno je dosta iskustva za dobro slatko.Sve vrste voća su pogodne za pripremu slatka. Najčešće se koriste dunje, višnje, šljive, borovnice, smokve, kupine i jagode (posebno šumske). Nešto rjeđe slatko se priprema i od trešanja.Jedna od prednosti ovog načina pripreme voća jest i to da u slatko nije potrebno dodavati nikakve konzervanse, jer  glavni sastojak (šećer) štiti voće od kvarenja i u stvari predstavlja svojevrsni konzervans. Za očuvanje boje i dodatnu zaštitu služi sok limuna/limunska kiselina.Zanimljivost je spomenuti da se slatko tradicionalno servira prilikom dočeka gosta, te predstavlja neku vrstu dobrodošlice i/ili aperitiva za glavni obrok. Isto tako može se poslužiti i kao desert poslije jela ili kao slastica uz ugodno druženje.Tradicionalno se služi u malim zdjelicama u koje može stati jedna do jedna i po jušna žlica slatka. U bogatijim kućama za njegovo konzumiranje postavljale su se srebrne ili zlatne žličice. U nekim krajevima je običaj da se jednom žličicom samo jedanput zahvati u zdjelicu. Onaj tko poželi još koji zalogaj ukusne poslastice, morati će se poslužiti novom žličicom.Uz slatko se obično posluži i čaša vode.